tel: 012341012
Матична школа: ШКОЛА У РАНОВЦУ
Село Рановац се налази у општини Петровац на Млави у Браничевском округу. Село се формирало највероватније у 17. веку након велике сеобе Срба, кад су се и друга насеље обновила живљем у витовничком крају. Рановац је нешто млађе насеље од околних насеља, међутим већи из првих пописа састављених за време аустријске власти на овим просторима (од 1718. до 1739. године) види се да село Рановац има знатно више мештана у односу на друга села.
Као први назив села спомиње се Богаћин (Бољетин). Други стари назив Уранковац везује се за стари Ђурђевачки уранак када су стари Рановчани побили и отерали Турке. Трећи назив Рајановац или Рахановац везује се за хајдука Танаска Рају који је ослободио село.
Становништво села Рановца је највећим делом досељено из Ердеља, Влашке, Црне реке, Баната, Тимочке крајине, Шумадије, Ресаве и Мораве. Досељавање становништва је трајало око 150 година и окончано је средином 19. века. Становништво села је претежно влашко и хетерогено. Становништво се највише бави сточарством и ратарством.
Пораст броја становника у 19. веку створио је предуслове за градњу прве сеоске школе. Рановачка школа се отвара у време уставобранитељског режима у Србији када долази до умножавања школа на територији целе државе. Тада се повећава број учитеља, али и ђака.
Рановачка школа је основана 1845. године и била је једна од првих у витовничком крају. Школа је у почетку имала три разреда, а крајем 19. века је прерасла у четвороразредну. У почетку су школу похађала само деца из рановачких заселака, али касније им се придружују и деца из околних села. У почетку је у школи радио само један учитељ који је становао у школској згради. Као први учитељ рановачке школе спомиње се Риста Протић који је радио крајем 1880. године. Крајем XИX века у Рановцу сазидана је нова школска зграда, и са изградњом је завршена 1905. године. Први ђаци су пошли у нову рановачку школу у току године 1905/06. год.
За време Првог светског рата рановачки крај је био под бугарском окупацијом. Бугарска војска је школу користила као касарну. После ослобођења земље 1918. године школска зграда се темељно реновира. Становници се села су финансијски помагали обнову школе.
Рановачка школа је у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) била једна од најбољих у срезу Млавском. Имала је веома лепо уређено двориште, школску башту, библиотеку и веома је активно радила на културно-просветном раду са мештанима села.
Након пораза у Априлском рату 1941. године долази до окупације земље. Простор централне Србије долази под немачку контролу. У таквим условима није било могуће редовно одржавати наставу. Наставни кадар је недостајао. Чести сукоби су спречавали одвијање нормалног живота.
После ослобођења наших крајева 1944. године школа почиње поново са редовном наставом. Тада је још увек била четворогодишња школа. Након школске реформе 1950. године прерасла у осмогодишњу. Убрзо затим постаје матична школа за насеља Рановац, Кладурово и Манастирица. Након Другог светског рата школа је добила назив „Јован Шербановић”. Име је добила по Јовану Шербановићу, учеснику Народноослободилачке борбе и народном хероју Југославије. Јован Шербановић је активно радио на подизању и одржању устанка у пожаревачком крају. Погинуо је 6. јануара 1944. године.
Након ослобођења школа почиње поново да се развија. Све до 1990. год школа је радила са великим успехом. Међутим, те године избија пожар који је потпуно уништио школу. У наредних 13 година школа је привремено смештена у сеоски Дом културе. Школовање у том периоду је било отежано због недостатка адекватних просторија за ученике и наставно особље.
Крајем 2003. године успешно је завршена изградња нове школске зграде, уз велико залагање мештана села Рановац, околних села, Општине Петровац на Млави и републичких просветних органа. Нова школска зграда је саграђена на простору нешто даље од старе школе. Ђаци и наставно особље коначно су се уселили у нову школу пред почетак нове 2004. године. Остаци старе школе су коначно уклоњени 2013. године.
Први директор рановачке школе у годинама након Другог светског рата био је Жикица Станојевић. Он је почео да ради у школи након Другог светског рата и био је један од организатора осмогодишње наставе. После њега је директор био Чеда Драгојевић. Добросав Тепавчевић је дуго радио у рановачкој школи и био је директор школе са најдужим стажом. Њега је на месту директора наследила Јасна Ивковић, наставница српског језика, а њу је наследила Весна Сцхуберт, учитељица из Рановца. Тренутна директорка је Сања Стјепановић, педагог школе.
Подручна одељења: ШКОЛА У КЛАДУРОВУ
Североисточно од Петровца, у области Млаве, одвајајући се од главног пута за Рановац код Кршке реке, долином Кршке реке, на удаљености од 17 км, налази се село Кладурово. Село је разбијеног типа, становништво се углавном бави пољопривредом. Становништво је влашко и потиче углавном из околине Ердеља, Хомоља, Црне Реке и Баната. Село је подељено на три засеока: Судомско поље, Кокорино поље и Бешондра.
Село се налази у долини и куће су поређене по странама потока од којих је највећа Кршка река, која се улива у Витовницу. У селу постоји једна главна улица која иде дуж потока и дели село на крајеве зависно од тока потока или нагиба брда.
Село је опкољено висовима, а највећи се налази на истоку, Говедарица (472 м). У Кладурову се налазе три већа извора: Бигар, Орешац и у Бранику на левој обали Мелничке реке.
Историја Кладурова и околине врло је богата и разноврсна. Трагови античких насеља откривени су на локалитету Орешац у долини Кладуровске реке и Кипу Сатулуи где су ископане цигле и фрагментарне посуде из римског периода.
У корену назива села стоји реч клада, што највероватније асоцира на шумовит крај. Село се под именом Кладоруб помиње се у повељи деспота Ђурађа Бранковића из 1428. године. У Браничевском тефтеру из 1467. године село је забележено са 7 кућа. Село се под садашњим именом први пут спомиње од 1820. године. Тада је имало 45 кућа.
По попису из 1863. Кладурово је имало 725 становника, а највише је имало 1948. године (1062 становника). По попису из 2002. године село има 969 становника, у 192 домаћинстава, од којих је 250 на привременом раду у иностранству, и то највише у Швајцарској, Немачкој и Аустрији.
У селу ради четвороразредна основна школа која је започела са радом 1868. године. Нема пуно података о најранијој историји школе. Први познати редовни учитељ који радио у Кладуровској школи био је Мијаило Гашпаревић. Његово име се спомиње на списку учитеља у срезу млавском из 1880. године.
Прилике у кладуровској школи углавном су нам познате из извештаја школских надзорника у срезу млавском од краја 19. и током прве половине 20. века. Најпоузданији подаци потичу из периода након Првог светског рата. Прилике у кладуровској школи нису се много разликовале од прилика од осталих школа у околини.
Школе су биле поприлично уништене у току Првог светског рата. С обзиром на то да ни држава ни округ нису финансијски помагали обнову ових школа, саме општине су биле принуђене да оправе школе колико год је то било могуће.
У току рата су свештеничке књиге углавном биле упропашћене. Без ових књига није се могао извршити правилан упис деце у први разред основне школе. Родитељи који нису били вољни да шаљу децу у школу настојали су да искористе такву ситуацију и да потпуно избегну школовање деце.
У таквој ситуацији општински судови су почели да састављају спискове деце која су дорасла за школу. Ови спискови су углавном били нетачни. Према извештају за срез млавски из 1922. године чак једна трећина деце у целом срезу није редовно похађала школу. Казнене мере су углавном биле неефикасне и нису успевале да приморају родитеље на испуњавање законске обавезе која се тицала школовања деце. У сеоским срединама је ситуација нарочито била лоша, с обзиром на то да су сеоска деца због ангажовања на пољским радовима највише изостајала из школе. У јесен и пролеће деца највише нису ишла у школу због великих послова у пољу.
Поред тога, кладуровска и остале школе у Хомољу имале су великих проблема са лошим комуникацијама и са хајдуцима који су и даље хајдуковали у шумама више година након завршетка рата.
С обзиром на то да је школа у Кладурову страдала у току Првог светског рата било је потребно подићи нову школску зграду. Због недостатка средстава и лошег економског стања самог села није било могуће извести обнову школе. Школа у Кладурову није могла бити обновљена без помоћи државе, што се јасно види из пописа прилика у срезу млавском из 1928. године. Прошло је више од 10 година од завршетка рата пре него што је школска зграда обновљена.
У току Другог светског рата рад школе је био нередован услед ванредних ратних прилика и недостатка наставног особља. По завршетку рата школа наставља са радом. Убрзо након школске реформе 1950. године школа у Рановцу постаје матична школа за насеља Кладурово, Манастирица и Рановац.
Од тада па до данас школа у Кладурову и даље ради као четворогодишња школа. Након завршетка првих четири разреда ученици кладуровске школе настављају своје школовање у осмогодишњој рановачкој школи.
Подручна одељења: ШКОЛА У МАНАСТИРИЦИ
Село Манастирица је млађе насеље у односу на околна села. Село је разбијеног типа са центром села поред Бобрешког потока у његовом средњем току. Први пут се спомиње у Аустријском попису из 1725. године.
Село највероватније носи име по средњовековном манастиру чији су трагови уништени. Село се у 19. веку дуже време називало Намастирица, а касније је променило назив. Становништво села је влашко, а насељавање је завршено половином 19. века.
Школа је основана и почела да ради 1866. године. Почела је наставу као трогодишња, да би крајем 19. века прерасла у четворогодишњу. Један од првих учитеља био је Стеван Митровић. Он се спомиње 1880. године.
До избијања Другог св. рата у школи се сменило више квалитетних учитеља, а након школске реформе 1950-53. године школа наставља рад као издвојено одељење матичне основне школе „Јован Шербановић“ у Рановцу.
Данашња зграда школе је направљена 1974. године, а реновирана је 1980. године.